Облици заборава
издавач: Библиотека XX век, Београд, 2018.
број страна: 216
наслов оригинала:
Formen des Vergessens
преводилац: Александра Бајазетов

Позната и врло утицајна немачка теоретичарка памћења и сећања као друштвенопсихолошких и културних категорија, у својој последњој књизи бави се феноменом који је на први поглед негација сећања – заборавом. А заборав је, заправо, доказује ауторка, конститутивни елеменат памћења, његове организације, и самог сећања као час вољног а час невољног, некада индукованог а некада присилног чина појединаца, група, заједница, нација…

У првом делу књиге, ауторка сумира досадашња истраживања (културног и друштвеног) заборава и процеса заборављања, те систематично и сажето објашњава седам основних облика заборава, од којих су три резултат чињенице да људи, и као биолошке јединке и као припадници друштава и култура, морају да заборављају јер је немогуће непрестано се свега сећати и одржавати активним читаво памћење, нарочито данас, када је оно увелико дигитално и дигитализовано, приступачно и, истовремено, недоступно, „у облацима“. Отуда аутоматско, али и селективно, датим друштвеноисторијским и идеолошким контекстом филтрирано заборављање, условљено неважношћу или сувишношћу одређених сећања у одређеним друштвеним оквирима, као и одгођено тј. заборављање на ствари, појаве, догађаје, људе којих је, захваљујући баштинским институција, ипак могуће сетити се, јер нису избрисани из колективних и културних памћења. С друге стране, заборављање може бити и оружје, када се из сећања мање или више насилно бришу одређени људи и догађаји, било зато што би сећање на њих било у нескладу и противуречју, ако не и у рату са владајућим наративима и оквирима, било да би се нешто заташкало, па у том смилу заборављање може бити репресивно или саучесничко. Остала два облика заборављања имају конструктивну сврху, проистичу из жеље за новим, злочинима или траумама, нелагодама или срамотама неоптерећеним почецима. Када је прошлост неподношљив терет, онда је заборављање терапија за намучена тела и душе.

У другом делу књиге, Алаида Асман детаљно анализира седам савремених примера односа сећања и заборављања из различитих делова света, односно друштвено-политичке функција и ефекате заборављања из немара или с јасном намером, показујући како се у конкретним случајевима више облика заборава допуњује и међусобно подупире. Њени примери тичу се споменичке културе и парадокса заборављања на личности и догађаје крај чијих споменика свакодневно пролазимо а који су постали такорећи невидљиви, нацистичке прошлости одређених важних и утицајних личности, транзиционог брисања и прекрајања непосредне прошлости у посткомунистичким и постконфликтним државама и друштвима, холокауста и накбе (израелског прогона и убијања Палестинаца у време конституисања државе), реконструкције појма и облика памћења путем нових ИК технологија и нових медија.

Иако говори о забораву и нужности/потреби да се заборавља, и ова студија Алаиде Асман заправо је пледоаје за, а не против културе односно етички и самокритички утемељених култура сећања.

Одломак из дела

Није, дакле, сећање, него је заборављање нормална појава у култури и друштву. Заборављање се одвија бешумно, неспектакуларно и свуда, док је сећање мало вероватни изузетак за који се морају испунити одређени предуслови.

 

Израду портала
Шта да читам подржало
Министарство културе
и информисања
Републике Србије
Шта да читам је јединствени портал за препоруке за читање књига које су објављене на српском језику. У раду портала учествује преко 30 јавних библиотека из Србије.