Zovem se Lusi Barton
izdavač: Booka, Beograd, 2016.
broj strana: 152
naslov originala:
My Name is Lucy Burton
prevodilac: Goran Skrobonja

Dobitnica Pulicerove nagrade za književnost za roman Oliv Kitridž, američka spisateljica Elizabet Straut i u romanu Zovem se Lusi Barton uspešno i efektno koristi ne previše rabljene narativne odnosno kompozicione tehnike. U ovom slučaju reč je o mozaiku kratkih epizoda iz različitih perioda naratorkinog života koje se odvijaju i kojih se seća za vreme jednog boravka u bolnici, koji se nenadano odužio i još nenadanije doveo do ponovnog susreta majke i ćerke posle mnogo godina tokom kojih se komunikacija sa porodicom odvijala samo putem retkih i manje-više hladnih, kratkih razgovora telefonom. Tih nekoliko dana iz svog života i razgovore koje je s majkom vodila, neiskazana osećanja i misli koje su te razgovore pratili, naratorka evocira mnogo godina kasnije, povezujući ih sa nekim drugim anteriornim i posteriornim epizodama, pri čemu je, kako je to već i naslovom nagovešteno, pripovest put samospoznaje i, što je važnije, samoprihvatanja tj. razumevanja ne samo spoljašnjih, materijalnih i društvenih okolnosti koje su je formirale i uticale na njena životna opredeljenja i stavove, već i svih nekih naizgled nebitnih i kratkoročnih ili trenutnih pojava i emocija koje su postale deo njene ličnosti. Potencijalno patetična – jer se u njoj, u prvom licu, prikazuje žena potekla iz najnižih društvenih slojeva, iz potpune oskudice, iz porodice stigmatizovane ne samo zbog svog siromaštva, već i zbog nenormalnog ponašanja njenih članova (roditelja, pre svega), što je njeno detinjstvo učinilo dodatno traumatičnim iskustvom, bez obzira na naknadno razumevanje očeve ratne traume i njenih patoloških manifestacija, žena koja, u periodu teške iscrpljenosti od bolesti sa majkom razgovara o ljudima čije su sudbine podjednako nesrećne – ova pripovest, ipak, nije ni srceparajuća ispovest, ni sentimentalno lamentiranje nad zlehudom sudbinom. Elizabet Straut je priči pristupila minimalistički, karverovski, ostavljajući sugestivne praznine u tekstu, ne iscrpljujući eksplicitno značenjski i emotivni potencijal detalja razgovora ili situacija. Pritom je ovakav postupak opravdan psihološkim profilom naratorke, strepnjom od otvorenog suočavanja kako sa sobom tako i sa svetom, od predubokog „kopanja“ po sopstvenoj i tuđoj intimi, od konačnog formulisanja i iskazivanja svih nijansi osećanja i doživljaja, koja njenu pripovest sve vreme prati. Na ovaj način autorka uspeva da suptilno prenese svoje uvide kako u ljudsku sebičnost, samoživost i mehanizme odbrane od emotivnih trauma, tako i u potrebu da se osvešćuju i prevladavaju, od koje zavise svi međuljudski odnosi, porodični, prijateljski, klasni (i u navodno besklasnom društvu) odnosno društveni. Uprkos tegobnim iskustvima i bolnim uvidima, čitav roman takoreći odiše blagošću i saosećajnošću.

Kao roman o postajanju umetnikom, Zovem se Lusi Barton sadrži i naznake sopstvene poetike, zasnovane na stavovima i delima fiktivne spisateljice Sare Pejn.

Čitaocima koji Lusi Barton i njen svet zaista dožive, kao životne i uverljive, na raspolaganju je i knjiga Sve je moguće (Booka, 2017), u kojoj je svakome od likova o kojima Lusi razgovara s majkom, ali i samoj Lusi kao starijoj i već relativno uspešnoj spisateljici, posvećena po jedna priča, u kojoj se, između ostalog, tematizuje i njihova reakcija na to što su postali sporedni, kroki-likovi u tuđoj priči.    

Odlomak iz dela

Već sam rekla to: zanima me kako pronalazimo načine da se osećamo superiorni nad drugom osobom, nad drugom grupom ljudi. To se svugde dešava, sve vreme. Kako god to da nazovemo, mislim da je to naše dno dna, ta potreba da pronađemo nekog drugog koga bismo ponizili.

 

Izradu portala
Šta da čitam podržalo
Ministarstvo kulture
i informisanja
Republike Srbije
Šta da čitam je jedinstveni portal za preporuke za čitanje knjiga koje su objavljene na srpskom jeziku. U radu portala učestvuje preko 30 javnih biblioteka iz Srbije.