Ухвати зеца
издавач: Контраст, Београд, 2018.
број страна: 209

„Могла бих вам испричати своје доживљаје – тек од јутрос“, рече Алиса бојажљиво. „Не би имало смисла враћати се на јуче, пошто сам онда била сасвим друга особа.“

„Објасни то!“, рече Корњача.

„Немој, немој! Прво испричај доживљаје!“, рече Грифон нестрпљиво. „Објашњења се увек страшно отегну.“

И без цитата на почетку књиге, у наслову овог романа наслућујемо алузију на једно од најпознатијих дела светске књижевности за децу, Алису у земљи чуда. Да ли она која нам у овом роману приповеда причу, у своју прошлост ускаче као у зечију рупу, не без зебње куда ће је то одвести? Или је друга јунакиња овог романа, Лејла или Лела, та за којом је наша списатељица појурила, стрмоглавивши се у неизвесно, кренувши на путовање, на које бива потпуно неочекивано позвана, у потрагу за Армином, младићем за којег је везује осећање прве истинске заљубљености? Или је Босна која нам је у роману дата као позорница кључних догађаја, као неки митски свет у којем дневна светлост узмиче пред мраком, та изврнута стварност, друга страна огледала у односу на западни свет, на Даблин и Ирску, где је изградила изнова себе? Али овог пута чинећи то на енглеском језику, закопавши дубоко у себи „свој језик и све остале језике које је својевољно напустила, као насилног мужа“, онако како ће бити најподобнија том свету у којем је пронашла једног Мајкла и засадила авокадо, који, противно свим законима ботанике, расте. Роман започиње малим словом, а не завршава се ниједним интерпункцијским знаком: „да почнемо испочетка. Имаш некога и онда га немаш. И то је отприлике цијела прича“. Композиција романа комплексна је, два тока приповедања међусобно се преплићу, као две матице које воде истом тренутку у којем ће се прошлост и садашњост сусрести. „То си била ти. Видјела сам тебе на оном прозору. Нешто си хтјела да ми кажеш, усред нијемог акварела. Помијерила си усне. Нисам их чула, али сам их прочитала. Рекле су ми: само сам хтјела“ Топос путовања као један од најфреквентнијих у књижевности и у овом роману је доминантан. Две јунакиње крећу на пут, у Беч. Али, попут путовања у бајкама, и у овом роману путовање не представља тек кретање у простору. Нашавши се поново скупа након толико времена, савладавајући километре од Мостара до Беча, њих две изнова упознају једна другу, уочавајући у којој их је мери све оно што је чинило њихове животе између, изменило. Концепт Лејлиног лика заснован је на кретању: „заустављање и Лејла никада нису ишли заједно“. Али и главна јунакиња запитана је над истим мотивом: „Мада, да ли смо то и даље ми кад једном станемо?“. Ова прича корени се у мотиву женског пријатељства и то чини њену особеност. Две пријатељице, случајношћу или усудом, везане су већ првог дана првог разреда основне школе тако што су селе у исту клупу, не раздвојивши се до студија када ће догађаји на једном заједничком летовању прекинути њихово пријатељство. А у годинама тог пријатељства, детињства и ране младости, заједно ће проживети све оно што их је несумњиво одредило као личности, од рата и Арминовог нестанка до првог љубавног односа и јутра када је Лејла пожелела да купи белог зеца. Симболика зеца многострука је. Схватамо то док пратимо нит Сариног приповедања, схватамо да је сврха и белог зеца и Диреровог зеца с краја овог романа, отелотворење жеље ових јунакиња да одрже везу са Армином, али и једна с другом.

Одломак из дела

Честице мрака у крви захватиле су ми цијело тијело, толико да сам морала да се навикнем на њих, да их прихватим као нешто суштински моје, нешто за шта Мајкл, и сви други Мајкли овог свијета, никада неће имати исправне сензоре, што ће их прво заинтригирати, а касније само уморити. Тек ће понекад да нањуше нелогичну тугу по ивицама мога бића, неку таму која ми се перута с површине коже, и неће знати како да је протумаче, без обзира на све добронамјерне покушаје, љути јер нису онај који ће ме поправити. Читаће ме слијева-надесно, уз гомилу ријечника, правећи од мене тврдо укоричену књигу, а онда ће доћи Лејла, ишчупати јој странице и направити од њих мале птице. Јер само она зна да се мрак не тумачи, да нема тему и идеју. Само она зна како да ме ослободи корица.

 

Израду портала
Шта да читам подржало
Министарство културе
и информисања
Републике Србије
Шта да читам је јединствени портал за препоруке за читање књига које су објављене на српском језику. У раду портала учествује преко 30 јавних библиотека из Србије.