Pjevač u noći: romansa
izdavač: Lom, Beograd, 2017.
broj strana: 180

U skladu sa podnaslovom tj. žanrovskom odrednicom, koja je, zapravo, pop-kulturna opozicija „ozbiljnom“ romanu, ali na inovativan način, tako da čitaoca drži u stanju napetog očekivanja obrata i razrešenja, roman Pjevač u noći hrvatske spisateljice Olge Savičević Ivančić s pravom je izazvao veliku pažnju postjuoslovenske publike i kritike.

U prvom delu romana pripoveda izvesna Naranča (koja sebi predstavlja kao ženu koja je uspela da se „probije“ i postane popularna scenaristkinja komercijalno uspešnih ljubavnih i istorijskih sapunica) o tome kako, putujući po Hrvatskoj i Bosni i sećajući se, naročito mladosti, pokušava da sazna šta se desilo sa njenim odavno bivšim ali i dalje voljenim prvim mužem, ekscentričnim umetnikom Slavujem, za kojeg umetnost postoji samo dok se – slikom, tekstom, ma čime – javlja i objavljuje u javnoj sferi, na ulici, kao deo svakodnevice. Kratka, narativno dinamična Narančina poglavlja, u kojima se u stakato ritmu prepliću njen i tuđi glasovi, razne prošlosti i navodna sadašnjost, obeležena svešću o postepenom gubitku pamćenja, smenjuju se sa pronađenim (ostavljenim) serijalom tekstova samoga Slavuja, epistolarnim kvazi-esejima i kratkim pričama koje je prethodne godine cirkularno slao svojim komšijama (u „fazonu“ tzv. mejl-arta) a čiji je neposredan povod bilo neobuzdano i preglasno vođenje ljubavi nekih od njih. U tim se tekstovima Slavuj pojavljuje u nizu neobičnih uloga, oglašava se kao napušteno pseto, ali i kao prezaposleni, do ravnodušnosti zamoren a ljubavi željan Bog, kao mladić koji u sočnom dijalektu, na jednostavan način otkriva koliko je, u ljubavi, imaginarni gubitak snažniji i važniji od stvarnog dobitka, ali i kao devojčica koja otkriva privlačno-odbojne nudiste, kao duh Dinka Šimunovića, po kojem je nazvana  „ljubavna“ ulica u kojoj Slavuj stvara itd. U svim tim tekstovima, kao i na muralima i grafitima na koje, kao na jedine tragove njegovog postojanja Naranča nailazi u „stvarnosti“ i na TV-u ili internetu, reč je, zapravo, o odnosu ljubavi i mržnje, o borbi ljubavlju, o ljubavi do smrti, o ljubavi kao utopiji i utopijski raspojasanoj i raskošnoj ljubavi.  

Drugi, znatno kraći deo romana uvodi neočekivani obrt u ovu višeslojnu, digresivnu priču o sazrevanju u eks- i postjugoslovenskom haosu raspada identiteta, ludila svakojakih mržnji, gubitka materijalnih i egzistencijalnih oslonaca, eskapizama, krivice i odgovornosti, i o ljubavi i očajničkoj potrebi/potrazi za ljubavlju: iznevereno očekivanje ima snažan estetski učinak kojim se preispituje i potvrđuje etički značaj nikada do kraja realizovane, neukalupljene, nesmirene, nemoguće i nužno nedostižne – jer je samo kao takva ujedno i stvaralačka – ljubavi.

Odlomak iz dela

Mural koji je Slavuj naslikao zove se Nova Aleksandrija. Naslikan je u golemoj prostoriji na preostalim nosivim zidovima i po ostacima pregradnih. Divan je u ovoj krvavoj ljušturi, priča o čovjeku: duh u mesu. Prikazuje neku zamišljenu budućnost ovo kraja. (Utopiju, pa da, utopiju, šta drugo, ko živi u distopiji ima dužnost stvarati utopiju, dušo) … Slavuj je prikazivao stvari kakve postoje. Život je raskošan samo su izveštaji o njemu šturi. 

 

Izradu portala
Šta da čitam podržalo
Ministarstvo kulture
i informisanja
Republike Srbije
Šta da čitam je jedinstveni portal za preporuke za čitanje knjiga koje su objavljene na srpskom jeziku. U radu portala učestvuje preko 30 javnih biblioteka iz Srbije.