U knjizi u koju je stalo sedamdeset i šest tekstova – članaka, eseja, kolumni, predgovora, rasprava, raznih zapisa i beležaka, intervju koji je dao za pariski list Paris Review, jedna autobiografska priča, i najzad, beseda koju je održao prilikom uručenja Nobelove nagrade 2006, veliki turski romanopisac Orhan Pamuk piše o svojim sećanjima, radostima i strepnjama, zapažanjima i razmišljanjima o svetu koji se prepoznaje i u njegovim romanima.

Pamuk novinar, esejista, književni kritičar, poput Pamuka romanopisca, na jednako maestralan način u ovoj zbirci „svaštari“ pred čitaoca stavlja svoj umetnički, intelektualni, privatni svet. Piše o svom detinjstvu, porodici, ocu koji mu je, između ostalog, otkrio svet zapadnoevropske književnosti, o mnogim malim stvarima koje boje njegov svakodnevni privatni život, o tome kako je studirao arhitekturu, nameravao da postane slikar, pa je shvatio da želi da postane romanopisac… Već na prvim stranicama knjige, Pamuk beleži: „Da bih bio srećan, potrebno mi je da se svaki dan bavim književnošću“. I on to čini, i kao pisac i kao čitalac. Piše o umetnosti pisanja koje za njega predstavlja „način života“, o tome kako „zatvoren u sobi sa knjigama“ mesecima i godinama stvara svoje romane. Piše o orijentalnoj književnosti i umetnosti, o evropskim piscima kojima se od mladosti divio i čija su dela na njega uticala, pominje Montenja, Stendala, Flobera, Kafku, Tolstoja, Mana, posebne eseje posvećuje Kamiju, Dostojevskom, Židu, Bernhardu, Nabokovu… Piše o knjigama koje je čitao i koje za njega predstavljaju „nezaobilazan deo sveta“. Opisuje svet nizgled običnih ljudi koji ga okružuje, svakodnevni život na ulicama Istanbula, koji je za pisca centar sveta, a i Njujorka „prestonice sveta“, zaboravljenog grada Karsa na severoistoku Turske, Frankfurta, Pariza… Razmatra međunarodni položaj Turske, njeno mesto u Evropi, proces i probleme evropeizacije i identitet ljudi rođenih i odraslih u Turskoj, negde između Istoka i Zapada.

Rođen na Nišantašu, u evropskom delu Istanbula, Pamuk je rastao pod uticajem zapadnoevropske kulture i evropski je orijentisan, ali se ne odriče kulturnog i duhovnog nasleđa Turske. Njegov je svet „mešavina lokalnog, nacionalnog i zapadnog sveta“. A ma gde stvarao, na Istoku ili na Zapadu, „pisac koji najpre u sebi krene na putovanje, otkriće večito neizbežno pravilo dobre književnosti: književnost je dar da se svoja priča ispriča kao priča drugih ljudi i da se priče drugih ispričaju kao da su naše sopstvene“, zaključuje Pamuk u besedi na svečanosti dodele Nobelove nagrade.