Друге боје. Есеји и једна прича
Друге боје. Есеји и једна прича
издавач: Геопоетика издаваштво, Београд, 2011.
број страна: 382
преводилац: Мирјана Маринковић

У књизи у коју је стало седамдесет и шест текстова – чланака, есеја, колумни, предговора, расправа, разних записа и бележака, интервју који је дао за париски лист Paris Review, једна аутобиографска прича, и најзад, беседа коју је одржао приликом уручења Нобелове награде 2006, велики турски романописац Орхан Памук пише о својим сећањима, радостима и стрепњама, запажањима и размишљањима о свету који се препознаје и у његовим романима.

Памук новинар, есејиста, књижевни критичар, попут Памука романописца, на једнако маестралан начин у овој збирци „сваштари“ пред читаоца ставља свој уметнички, интелектуални, приватни свет. Пише о свом детињству, породици, оцу који му је, између осталог, открио свет западноевропске књижевности, о многим малим стварима које боје његов свакодневни приватни живот, о томе како је студирао архитектуру, намеравао да постане сликар, па је схватио да жели да постане романописац… Већ на првим страницама књиге, Памук бележи: „Да бих био срећан, потребно ми је да се сваки дан бавим књижевношћу“. И он то чини, и као писац и као читалац. Пише о уметности писања које за њега представља „начин живота“, о томе како „затворен у соби са књигама“ месецима и годинама ствара своје романе. Пише о оријенталној књижевности и уметности, о европским писцима којима се од младости дивио и чија су дела на њега утицала, помиње Монтења, Стендала, Флобера, Кафку, Толстоја, Мана, посебне есеје посвећује Камију, Достојевском, Жиду, Бернхарду, Набокову… Пише о књигама које је читао и које за њега представљају „незаобилазан део света“. Описује свет низглед обичних људи који га окружује, свакодневни живот на улицама Истанбула, који је за писца центар света, а и Њујорка „престонице света“, заборављеног града Карса на североистоку Турске, Франкфурта, Париза… Разматра међународни положај Турске, њено место у Европи, процес и проблеме европеизације и идентитет људи рођених и одраслих у Турској, негде између Истока и Запада.

Рођен на Нишанташу, у европском делу Истанбула, Памук је растао под утицајем западноевропске културе и европски је оријентисан, али се не одриче културног и духовног наслеђа Турске. Његов је свет „мешавина локалног, националног и западног света“. А ма где стварао, на Истоку или на Западу, „писац који најпре у себи крене на путовање, откриће вечито неизбежно правило добре књижевности: књижевност је дар да се своја прича исприча као прича других људи и да се приче других испричају као да су наше сопствене“, закључује Памук у беседи на свечаности доделе Нобелове награде.   

Одломак из дела

Одрастао сам у кући у којој су се читали романи. Мој отац је имао велику библиотеку. Још док сам био дете, говорио ми је о великим романописцима – о Ману, Кафки, Достојевском, Толстоју – као што неки други очеви код куће говоре о генералима или о свецима. Сви ти романи, велики писци романа, у мојој дечјој глави били су повезани са идејом Европе. То није само зато што потичем из једне истанбулске породице која је искрено веровала у европеизацију и која је, штавише, због тога себе и своју земљу наивно сматрала европским и желела да види што више европским него што су били… То је зато што је уметност романа једно од највећих уметничких открића које је Европа развила. 

 

Израду портала
Шта да читам подржало
Министарство културе
и информисања
Републике Србије
Шта да читам је јединствени портал за препоруке за читање књига које су објављене на српском језику. У раду портала учествује преко 30 јавних библиотека из Србије.