Divlji detektivi
izdavač: Lom, Beograd, 2016.
broj strana: 169
naslov originala:
Los detectives salvajes
prevodilac: Ariana Švigir

Život Roberta Bolanja kao da je na izvestan način i sam može lako postati roman. On je bio za života ubeđeni levičar, bez prekida politički aktivan. Živeo je  u Čileu, Meksiku i na kraju u Španiji, gde se izdržavao kao čistač ulica, perač sudova, čuvar i portir. Bolanjo je usled siromaštva, iako do tada isključivo pesnik, odlučio da počne da piše prozu, u svojim četrdesetim. Do svoje prerane smrti 2003. godine, u 50. godini života, Bolanjo je napisao deset proznih ostvarenja. Iako je i za života njegov uspeh bio strelovit, tek je nakon smrti njegovo delo ustoličeno na samom vrhu svetske književnosti, a on je proglašen najvećim piscem hispano sveta, posle latinoameričkog buma 60-ih godina.

Roman Divlji detektivi je u velikoj meri nastao na iskustvima samog Bolanja koji je, nakon bega iz Čilea kada je zbog podrške Aljendeu bio hapšen od strane Pinočeovog režima, po povratku u Meksiko osnovao „infrarealistički pokret“ zajedno sa pesnikom Mariom Santjagom Papaskjarom, koji mu je poslužio kao inspiracija za lik Ulisisa Lime. Nakon iskustva Pinočeovog režima, smatrao je da je nemoguće pisati zatvoren u sopstvenu umetnost. Za njega je književnost bila ogledalo politike, veoma politična sa neophodnom vezom između života i umetnosti. Divlji detektivi na izvestan način u ironijskom kontekstu razmatraju i ovu temu – koliko je strast za književnošću čak i u burnim vremenima represije u isto vreme plemenita i herojska, a koliko smešna i neprihvatljiva. S druge strane, revolucionarne godine nabijene energijom, buntom, težnjom za oslobođenošću u životu i u poeziji, entuzijazmom i ekstazom stvaranja novog, prenete su u ovaj roman na neposredan način koji u svoj vrtlog uvlači i samog čitaoca bez ostatka.

Odlomak iz dela

Jednog dana pomislila sam na Artura i poželela da ga čujem. Dok sam okretala njegov broj, počela sam da se gušim i činilo mi se da neću preživeti taj razgovor. Neki glas se javio i rekao mi da Arturo radi tek od devet uveče, po španskom vremenu. Prvi moj poriv bio je da prilegnem i odspavam. Ali znala sam da neću moći da zaspim, pa sam uzela nešto da čitam, očistila kuću, sredila kuhinju, odgovorila na pisma, razmišljala o nekim glupostima, sve dok nije izbila ponoć, i onda sam ponovo pozvala isti broj. Ovog puta se javio Arturo, Razgovarali smo petnaestak minuta. Od tada bismo se čuli svake nedelje, nekad bih ja njega zvala na posao, nekad on mene kući. Zašto ne dodješ kod mene u Meksiko? Pitala sam ga jednom. Ne bi mi dali vizu, rekao je. Predložila sam mu da ode u Gvatemalu, da se tamo venčamo, pa će ga onda pustititi u zemlju. Danima smo raspravljali o tome. On je poznavao Gvatemalu, ja nisam. Često sam je sanjala. Jedne večeri sam se poverila majci. Ispričala sam joj o svojim snovima o Gvatemali i o razgovorima s Arturom. Stvari su se otele kontroli. Majka me je podsetila na moje zdravstveno stanje, možda se i rasplakala, mada ne verujem, bar se ne sećam suza na njenom licu. Drugi put je došla sa ocem i molili su me da odem kod jednog poznatog lekara. Morala sam da pristanem, jer su me oni izdržavali. Srećom, bilo je sve u redu. Edita je izlečena, rekao je. Ali nekoliko dana kasnije išla sam kod još dva ugledna lekara i njihova mišljenja nisu bila tako utešna. Prijatelji su me pitali šta mi je. Samo sam jednom rekla da sam zaljubljena, da moja ljubav živi u Evropi i da ga ne puštaju u Meksiko. Pričala sam o Gvatemali. Zar ne bi bilo lakše da se vratiš u Barselonu? Pitao je taj. Sve do tada mi to nije palo na pamet i nisam mogla da verujem da sam mogla da budem toliko glupa.

 

Izradu portala
Šta da čitam podržalo
Ministarstvo kulture
i informisanja
Republike Srbije
Šta da čitam je jedinstveni portal za preporuke za čitanje knjiga koje su objavljene na srpskom jeziku. U radu portala učestvuje preko 30 javnih biblioteka iz Srbije.