Borovica
izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2017.
broj strana: 415
naslov originala:
Machandel
prevodilac: Drinka Gojković

Ovaj uzbudljiv savremeni roman opovrgava tezu da velika istorija ne haje za pojedinačnu sudbinu. U nemačkom selu Borovica sustiču se priče pet likova od kojih, svaki nosi ukleti tragizam istorije sa povremenim zrncima sreće, a našem čitaocu, uskraćenom za autentičnu nemačku priču „iznutra“, ova knjiga pružiće uvid u nemačko-nemačke odnose, logore i zatvore, nacional-socijalizam i komunizam, partijske obračune, potkazivanja, sve sa tačnošću istorijskog romana u kojem različiti stavovi i pogledi na život ne zvuče kao strašna kakofonija već se slivaju u zajedničku pesmu čovečanstva, neku vrstu brehtovskog songa.

 

Ovo ipak nije samo istorijski roman jer autorka, poput našeg Andrića, pored zanimljivo ispričanih ličnih sudbina, povezuje zapisanu istoriju sa mitom, bajkom i predanjem, pokazujući kako je svet bajke sličan svetu ideologija: Na površini sve izgleda idilično, sa divnim prizorima i obećanjima budućnosti „iza sedam gora i sedam mora“, a kad se zaroni dublje, otkrivaju se bezdani stradanja i patnje.

 

Naime, junakinja Klara, za potrebe naučnog rada, proučava bajku o borovici (kleki) po kojoj je    selo i dobilo ime, zanimljivu priču sa elementima kanibalizma. Ona hoće da proveri da li je bajka bekstvo iz stvarnosti ili je to u stvari jače i značajnije potcrtana stvarnost.

 

Kroz uzbudljive priče dvojice muškaraca i tri žene, koje je život iz samo njemu znanih razloga doveo u Borovicu, čitalac ima priliku da uroni u tuđa sećanja i time se odupre zaboravu, protiv koga se bore podjednako istorija i predanje. U bajci o borovici, stablu u kojem se kriju duše umrlih, otac se miri sa odsustvom voljenog sina, on jede svoje dete, pokazujući da Istorija i nije ništa drugo do kanibalizam očeva koji jedu sinove. Maćeha ne mari za sećanje, jedino sestrica odbija da zaboravi, sakuplja kosti u svilenu maramu i time prevazilazi bratovljevu smrt. Jedna od poruka ove knjige jeste da izgnastvo u zaboravu znači patnju, znači da si zaboravljen i da hoćeš da zaboraviš. A kad hoćeš da zaboraviš, to znači da si sam sebe isključio iz onoga što je tvoj svet.

Autor preporuke:
književnica
Odlomak iz dela

Mislim da sam tog leta 1960. u Borovici osetio šta je nedostajalo tamo gde sam dotada živeo: nismo razgovarali. Moja majka mi nikad nije govorila o svojim osećanjima, a jedva nešto o svom životu pre mog rođenja. Razgovarali smo o onome što je trebalo uraditi tokom dana, o nužnim stvarima. U kadetskoj su nas opasali gotovim rečenicama, ali istinski razgovarali sa nama nisu, a nisu želeli ni da mi postavljamo pitanja. Kao da su reči s one strane zadatih rečenica bile mine koje je bolje ne dirati, kao da bi neočekivana pitanja mogla da dovedu do njihove eksplozije.

 

Izradu portala
Šta da čitam podržalo
Ministarstvo kulture
i informisanja
Republike Srbije
Šta da čitam je jedinstveni portal za preporuke za čitanje knjiga koje su objavljene na srpskom jeziku. U radu portala učestvuje preko 30 javnih biblioteka iz Srbije.