Postoji li intimniji prostor od stiha? 

U vreme kada već uveliko nema „reči kojih će se pesma odrećiˮ, kada se pesnički i svakodnevni govor prožimaju i sapliću na svakom koraku, a poetski potencijal se krije u nizu brojeva ili spisku preuzetom sa Vikipedije, do autentičnosti se dolazi jednostavnom iskrenošću.

„Kuda idem / kuda žurim /kakav užas / mene juriˮ – stihovi nalik dečjoj poeziji otvaraju zbirku i kriju, na neki način, semantičke čvorove do kojih se dolazi vijugavo, skrećući sa puta da bi se na njega vratilo, kroz poznate prostore, kroz sećanja i predele odrastanja, zaljubljivanja, patnje i utehe, brzo ali sigurno, sa strahom i snagom kako bi se došlo do onog „teško meni / to sam jaˮ. Poezija Milice Špadijer je (raz)otkrivajuća, lična, vodi ka samospoznaji. Stihovi koji se ređaju prate zmijoliku stazu pesnikinje, opisujući i ono „preˮ i ono „posleˮ da bi se bolje doživeo trenutak kada je „sve mirisalo lepoˮ. Tragovima predaka, putem ličnih ožiljaka, kroz poznate toponime i skokovito vreme, „Šar-planinaˮ ostavlja snažan utisak bliskosti, kroz sazrevanje i lični rast u kojima se čitalac lako može prepoznati.

Prva zbirka poezije Milice Špadijer, objavljena kao laureat Nagrade „Mladi Disˮ 2019. godine, opet se nalazi na policama knjižara u svom drugom, dopunjenom izdanju, čekajući da bude pročitana od korica do korica, pa onda opet, po mogućstvu – naglas.