Pesme i neke stvari
izdavač: Čigoja štampa, Beograd, 2016.
broj strana: 341

Poezija Borislava Radovića, objavljena u autorovoj redakciji u knjizi Pesme i neke stvari, gledana ucelo, predstavlja sasvim posebno, prepoznatljivo, nezaobilazno mesto moderne srpske poezije. A čitana pesmu po pesmu ona upućuje na jezičku stvarnost, stvorenu rečima, na svet u svetu. Uprkos obilju predmetnosti i stalnom radu mitskog mišljenja, sa izostalom, ponekad podrazumevanom, a retko kada izgovorenom, za lirsko pevanje inače očekivanom „ja” ispovednom perspektivom, Radovićeva poezija opire se ultimativnom tumačenju. Ona, naprosto, hoće u tišinu, u neizgovorljivost, hoće jezikom preko jezika. Stoga svaki govor o njoj podrazumeva oprez, odnosno favorizuje individualni čitalački doživljaj, bolje reći zahteva da – ukoliko želimo da je prihvatimo na optimalan način – u tekst pesme, svaki put kada ga osmotrimo, upišemo onaj neizmerljivi višak čitalačkog znanja ili refleksije, što je, naravno pa i neizbežno, uvek određeno subjektom koji čita.

U Radovićevoj poeziji apstrahovano je vreme nastanka stihova, a i kada je ono nagovešteno nekim mestom, nekim artefaktom, nekom konkretizacijom, nekom civilizacijom, čitalac ga usvaja više kao signal trenutka, kao odsečak mitskog svevremena. Selekcija i vrste tih trenutaka, tog opredmećivanja vremena možda bi mogli biti nekakav analitički podsticaj, jer nije nevažno pitanje šta pesnik uzima iz pojavnog sveta, šta, kolokvijalno rečeno, „dovlači” u pesmu. Obično je to neki toponim, neki spev, ili prepoznatljiv, mediteranski pejsaž, pa onda, pogotovo u novijim pesmama, ne tako retko, i neki gradski prizor, sa mrvama narativnosti, najzad i neki detalj profane svakodnevice, ali ne predočen na veristički način. Zahvatanje u trivijalnost našeg doba koliko i u pradavnost, a ni poezija tu ne ostaje „pošteđena” od afirmativnih i ciničnih komentara, do izražaja posebno dolazi u kasnijim fazama Radovićevog pevanja, pri čemu kao relativno nepromenljiva ostaje već pomenuta pesnička koncentracija na oblikovanje sveta izvan „ja” perspektive, preciznije rečeno, iz neke pretpostavljene „nad-ja” tačke opažanja, u kojoj se raspoloženje, i inače poslovično potisnut, prigušen emocionalni ton tog podrazumevanog, nevidljivog izvorišta, osećaju tim više što je neizvesno ko ih poseduje.

Lirsko pounutarnjenje sveta je u Radovićevoj pesmi osnovni pravac kretanja pesničke imaginacije, put ka pesmi bitniji je, presudniji i naglašeniji od puta iz pesme. Ako nešto želi da kaže „ka spolja”, reklo bi se da Radovićeva pesma ponajpre posreduje doživljaj sebe same. Njen stav o svetu samo je uslovno fiksiran ili, baš po načelima simbolističke poezije, tek sugerisan, zvukom, slikom i leksikom, što nas uvodi u snevani prostor „čiste poezije”, ako je to upotrebljiv pojam i održiva sintagma, jer je svaka dobra poezija, obrni-okreni, jezički destilat. Pa ipak, iako skružena u sebe, iako najčešće govori nekim enigmatičnim, gotovo pitijskim jezikom, iako „ćuti”, za Radovićevu poeziju najpre bi se reklo da je prozirna, gotovo arheološki višeslojna: jeste da je njen smisao uslovan, potencijalan, moguć, neizvestan, ali je utisak koji ona proizvodi, a utisak o poeziji uvek ide pre njenog objašnjenja, kristalno jasan, proziran. Radovićeva poezija računa sa čitaocem odnegovanog sluha, spremnog da uloženu mentalnu energiju trampi za nesvakidašnji doživljaj ili, sasvim jednostavno rečeno, za čas ispunjenog, proživljenog zadovoljstva. 

Autor preporuke:
književnik
 

Izradu portala
Šta da čitam podržalo
Ministarstvo kulture
i informisanja
Republike Srbije
Šta da čitam je jedinstveni portal za preporuke za čitanje knjiga koje su objavljene na srpskom jeziku. U radu portala učestvuje preko 30 javnih biblioteka iz Srbije.