Indikativnog naslova, organizovana u šest ciklusa, četvrta po redu pesnička zbirka Petra Matovića tematizuje pitanja aktualnog društvenog trenutka i mesta pojedinca u kapitalističkom svetu u kome vladaju surovi zakoni tržišne ekonomije. Osuđena na neizlaz, zatvorena u kavezu staklenih kula, jedinka je izložena stalnom nadzoru i automatizmu – ma koliko se čovek trudio da popusti čvor na kravati, on zna da je to „omča koja / ne popušta, pouzdano opominje / na hijerarhije, norme i otplate”. U otuđenom svetu računa, kredita, kamata, usamljeni pojedinac je „samo meso gojeno za susrete / sa šalterima, sa mašinama” a „Zvuci / bar-kod čitača, fiskalnih kasa, / POS terminala prate u repetetivnom / ritmu rutine: eho svakodnevice“. Misao Aleksandra Šmemana, pravoslavnog mislioca dvadesetog veka, da je suštinski greh demokratije njena veza sa kapitalizmom, ne samo da nas uvodi u ciklus „Kapitalizam” već predstavlja jedno od idejnih težišta ove zbirke. U tom i takvom svetu bez topline, u kome nedostaje samo ljubavi („kao što Kini i Americi nova / nedostaju tržišta”), poezija je prilika da se čuju glasovi sa rubova, prilika da se uhvati ukoštac, da se pobuni protiv stvarnosti koja se ne prihvata. Otuda su pitanja pesničkog stvaranja u ovoj knjizi neodvojiva od društvenog angažovanja, a već u uvodnoj pesmi „Isijavanja” lirski subjekat podvlači da su stihovi danas potrebni da bi se „razaznalo šta je iza reči, iza svega, / poezija ne znači kao hleb ili novac, / već morfijum”.