Дете
Дете
издавач: Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2019.
број страна: 72

Културни центар Новог Сада објавио је недавно збирку песама Живорада Недељковића насловљену „Дете“, дванаесту по реду у опусу овог песника, уредника песничких књига и уредника краљевачког књижевног часописа „Повеља“. 

Данијела Ковачевић Микић, у поговору издању, истиче: „Богата конотативност насловне речи дете – од чуђења, игре као императива, радости, задивљености, радозналости и првих патњи у додиру са представницима друштвене стварности („лекари, учитељи, жбири“), до негативних значења социјалне неукалупљености и наивности која је на граници асоцијалности – обезбеђује чврсто јединство збирке која би се могла сагледати и као својеврсна лирска аутобиографија (курзив К. Јаблановић), с елементима историографске грађе, с тим што се аутобиографско релативизује и универзализује језичким средствима.“ Како су критичари већ приметили у ранијим збиркама, Недељковић и у овој најновијој примењује исти поступак – креће од свакодневних животних ситуација, тзв. малих ствари, па градећи песничку слику долази до аналогија. Читав тематско-мотивски склоп на трагу је песама из ранијих збирки: мотиви путовања, фигуре оца и сина, жене, песника, Господа, државе, поретка и др. Лирски субјекат враћа се прошлости и коренима на селу, иако је презент најчешће коришћен временски облик; осећа се странцем у граду који га је прихватио.

Дубоко рефлексивна лирика, поред свих ужаса о којима сведочи, ипак нуди оптимистичку слику света, што је очито у завршној песми „Чежња“: „Сав живот је у питањима и непрестано / Одговарам, јер тако ми се живи. / Радозналом, тако ми се живи.“ Свака од 44 песме, нужно враћа читаоца на свој почетак и тражи да се барем још једанпут прочита и промисли и о питањима које песник отвара и о решењима за којима посеже.

Одломак из дела

Живорад Недељковић: ДЕТЕ

 

Прогањао ме је дуго исти сан: браним

Гол начињен од ђачке торбе и јакне.

На ледини крај школе. Нападају га

Мртви и наизглед живи. Познао бих

И понеког песника, бравуре.

 

Искрсава слика. Падам, разбијених колена.

Вичем, а глас се враћа: ја сам дете, само дете.

Исцерени, прете лекари, учитељи, жбири.

Ликују локални мангупи.

 

Дижу ме, све док не клонем, будан.

 

На новој ледини нема гола.

Нестале су речи: ја сам, дете, само.

 

Са јакном преко торбе и потрепштина

За дан у коме нећу одати да заиста сам дете,

Стојим на тргу, на пијаци, ходам.

 

***

Живорад Недељковић: СЛАТКЕ СЕМЕНКЕ

 

Падао је дубок снег и није био

Метафора, литота, пословица.

Каишева сланине било је мање

Него зимских месеци.

Пролећа истоветна пролећима

У машти и стварности писаца за децу.

Лета топла и плаховита попут

Образовања, а јесени налик

Описима Војислава Илића.

Поезија је била и антифашистичка

И откривалачка и удворичка

И љубавна и тамновали су песници.

Као Дис. Углавном као Дис.

Био сам мали и читао о испадима

И скретању пажње; о егоизму

И доброј вољи двора.

Тикве су цветале на лединама

И биле под сивим суморним небом

Пуне семена.

На утакмицама и у биоскопу, у школи,

Таманио сам семенке и пљуцкао опну

На под и у траву поред аут-линије.

 

***

 

Живорад Недељковић: ЧЕЖЊА

 

Кад би ме питали за омиљена јела,

Навео бих она која нисам пробао;

Цењени читаоци или драги гледаоци

Ништа важно не би сазнали о мени.

 

Набројао бих вина која никада нећу пити.

 

И слике пред којима у машти

Треперим у музејима древним.

 

Причао бих о музици коју нећу чути.

Занет, о Точку и Брамсу.

О нерођеним и њиховим усхитима.

И о државницима, нехајним према слави.

 

Издвојио бих стотину песника,

И још више безимених, заувек недоступних.

И заиста ништа не бих рекао о себи.

 

Сав живот је у питањима и непрестано

Одговарам, јер тако ми се живи.

Радозналом, тако ми се живи.

 

 

Израду портала
Шта да читам подржало
Министарство културе
и информисања
Републике Србије
Шта да читам је јединствени портал за препоруке за читање књига које су објављене на српском језику. У раду портала учествује преко 30 јавних библиотека из Србије.